ОНАМА
АКТИВНОСТ
СПОРТ
ОГАЊ
ПИСМА
ФОТО ГАЛЕРИЈА
КОНТАКТ
ЛИНКОВИ
ДОНАЦИЈА

Црногорска Православна Црква

 

HIMNA
KRSTAŠA
>>>

UDRUŽENJU CRNOGORACA SRBIJE „KRSTAŠ”
Ul.  13.jula 2, 24322 Lovćenac
Vojvodina - Serbia



Poštovani i dragi prijatelji, plemenici i zemljaci!
Poštovani gospodine Stevoviću!

Udruženje uzgajivača i ljubitelja golubova "BPV" Nikšić
e mail: milicsnk@t-com.me
tel.+38269604604
http://www.golubbpvniksic.com./

sa sjedištem u Nikšiću poziva sve naše  "BPV golubare" sa područja Vojvodine  da se priključe našem golubarskom Savezu "BPV", jedinom ove vrste u Crnoj Gori kako bi smo lakše i prijatnije se gledali i nalazili sa našim zemljacima u Lovćencu i Vojvodini kao i jedni drugima pružali svesrdnu pomoć i podršku.

Takođe ovu priliku želim da iskoristim da pohvalim još jednom, velike napore koje Vi preduzimate u cilju očuvanja tradicije, običaja i crkve van granica Crne Gore.

S poštovanjem,

Predsjednik udruženja BPV
Milić Slavko


Cetinje, 12.04.2010.
„Crnogorsko iseljeništvo kroz diplomatske arhivske izvore"

U izdanju Crnogorskog kulturnog foruma sa Cetinja i Udruženja Crnogoraca Srbije “Krstaš” iz Lovćenca iz štampe je izašla knjiga Nenada Stevovića „Crnogorsko iseljeništvo kroz diplomatske arhivske izvore".
Knjiga je štampana dvojezično, na crnogorskom i engleskom jeziku.

Uvodne napomene
Crnogorsko iseljeništvo u prvoj polovini XX vijeka u arhivskim diplomatskim izvorima tretira se kao integralni dio srpskog (jugoslovenskog) iseljeništva. Ipak, postoje primjeri, koji svjedoče postojanosti Crnogoraca i crnogorskog nacionalnog imena u iseljeništvu, uprkos svim akcijama u cilju zatiranja svega što nosi crnogorski nacionalni predznak.
Diplomatija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije, odnosno njena politika prema Crnogorcima u iseljeništvu bila je u funkciji velikosrpskih krugova u Srbiji. Svi kapaciteti diplomatije, bili su usmjereni u cilju asimilacije crnogorskog iseljeništva i negacije nacionalne posebnosti Crnogoraca, što ova studija i nepobitno dokazuje, upravo kroz argumentaciju autentične arhivske građe.
Primjeri koji se navode u ovoj studiji zapravo su i najeklatantniji primjeri gore navedenog, ali i dostojanstvenog otpora Crnogoraca politici asimilacije.
Studiju čine četiri integralna dijela - poglavlja. Ono što ih povezuje, zapravo je tematika usko vezana za crnogorsko iseljenišvo; diplomatsko - arhivsko porijeklo dokumentacije, kao i istorijski kontekst, stom razlikom, što su prva tri poglavlja istorijsko-politički srodnija, dok je četvrto poglavlje smješteno u separatni istorijsko - politički kontekst.
Prva tri poglavlja tematski su vrlo srodna, vezana su geografski i politički za Južnu i Śevernu Ameriku, dakle za Argentinu, Sjedinjene Američke Države i Kanadu i za period poslije Prvog svjetskog rata, dok je četvrto poglavlje vezano geografski i politički za Evropu, odnosno Bugarsku, za period poslije Drugog svjetskog rata. Prva tri poglavlja sadrže integralne verzije dokumenata prezentovanih uz koncizne komentare, koji imaju za funkciju kratku eksplikaciju istorijskog konteksta, kroz savremenu naučnu vizuru. Četvrto poglavlje, različito je u odnosu na prethodna tri, prije svega po svojoj tematici, ali i po istorijskom i političkom ambijentu.
Četvrto poglavlje je po mišljenju autora, zbog svoje specifičnosti i kompleksnosti moralo biti koncipirano tako, da je ispred navoda arhivskog dokumenta, prezentovana sintetizovana istorija iseljavanja Crnogoraca u pravcu Bugarske. Četvrto poglavllje ove studije je eksplicitan dokaz tradicionalne nebrige tadašnje oficijelne Crne Gore za svoje iseljeništvo, kao i volšebno prećutno izbjegavanje, da se sa crnogorskom nacionalnom manjinom u Bugarskoj postupi u skladu sa važećom praksom u procesu agrarne reforme i kolonizacije u tadašnjoj Jugoslaviji. Dakle, forma je u ovom slučaju zadovoljena, iako je svaki uspjeh unaprijed onemogućen već unaprijed iskonstruisanim neuspjehom. U ovom slučaju Crnogorci su prepušteni stihiji asimilacije onda kada su mogli i morali biti zaštićeni...!
Dokumenti koji se ovim putem prezentuju javnosti su nepobitno svjedočanstvo, egzemplarna ilustracija i svojevrsna apoteoza jednom istorijskom trenutku crnogorskog iseljeništva...!
Prezentirani dokumenti su u prepisu prevedeni na crnogorski jezik zbog fluidnosti teksta i leksičkih razlika koje su i posljedica vremenske distance u kojoj su nastajali.
Nenad Stevović

Živ Crnogorac i mrtav budi
„Crnogorsko iseljeništvo kroz diplomatske arhivske izvore"  
                                          
Pod ovim naslovom, evo pred čitaocima prve knjige koja pokreće zaboravljenu i dugo zapostavljenu oblast egzistencije, imena i identiteta crnogorskog nacionalnog bića i svijesti locirane van matice u rasijanju. Problem crnogorske dijaspore dugo je potcjenjivan, zaboravljan i brisan. Nije to nikakvo čudo ako se zna da su 1918 godine Crna Gora i Crnogorci izbrisani iz političkog života kao vjekovima slobodna i nezavisna država i kao autohtoni i slobodni narod vođen i milenijumskom idejom „da čovjek bez slobode nije čovjek" i da „narod bez slobode nije narod". Sveti pravedni Ivan Crnojević još je u 15. vijeku promovisao univerzalnu ideju slobode nacionalne, vjerske i državne, amanetom da Crna Gora ostane ono što je bila „azil za sve one koji tragaju za slobodom". Tu veličanstvenu misao – vodilju crnogorske istorije nastavio je Sveti Petar Cetinjski testamentarnim imperativom: „Crnogorci, neka su vaša vrata otvorena svakom ištućem slobode". Tome je dodao svoju drugu svetačku zapovijest: „Svako je živio dugo ko je umro kao slobodan čovjek". I tako je bilo u crnogorskoj povijesnici od Prevalitane, preko Duklje, Zete do Crne Gore u cijelom povijesnom kontinuumu mnogo dužem od jednog milenijuma. Tako je bilo sve do 1918. godine kada su velikosrpski imperijalisti i hegemonisti u ulozi regionalnog hegemona uz pomoć velikih sila u novoj imperijalnoj podjeli svijeta, svjetske kriptokratije i nosilaca mondijalne moći politički likvidirali Crnu Goru – živi spomenik podignut u čast slobode. Izbrisali su veliko, sveto i slavno ime crnogorsko u svemu. U stvarnom životu, ali i sa geografskih karata, iz javnog saobraćaja, iz administracije, udžbenika i jezika. Međutim, Crnogorci se nijesu mirili sa naredbom kletom, da moraju da nestanu sa lica zemlje i iz ljudskog sjećanja. Božićnji ustanak 1918-1919, Petrovdanski ustanak 1919, komitska borba, emigracija, Belvederski zbor, zelenaška CFS politička organizacija, događaji i borbe iz Drugog svjetskog rata, povratili su u život crnogorsko ime i postojanje. Nadmašili su onog ko je nad „njihovom sudbinom likovao stentorskim krikom: Ako ne privolim bogove prizvaću pakao".
U novoj federalnoj, socijalističkoj Crnoj Gori kao dijelu prethodne jugoslovenske državne zajednice nije utvrđen i definisan crnogorski nacionalni program i crnogorski nacionalni interes.
Van njihovih limesa ostala su pitanja crnogorskog ekonomskog suvereniteta (samoizdržavanja), Crnogorske pravoslavne crkve, crnogorskog jezika, crnogorske dijaspore, montenegrinologije, crnogorske duhovnosti.
Procesi koji su vodili povratku crnogorskog državnog suvereniteta i njegovoj punoj obnovi na demokratskom referendumu od 21. 5. 2006. godine, rađaju potrebu redefinicije crnogorske naciologije tematom o istoriji i položaju crnogorske dijaspore, jer ona je legitimni, legalni a patriotskim dijelom i najlojalniji dio svoje matice odnosno nacije koja po Renanu nije ništa drugo do etnos u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Na tom fonu evo pionirskog poduhvata o istorijatu dugo zaboravljene i nepravedno adaktirane crnogorske nacionalne dijaspore kao preludijumu za novi crnogorski nacionalni program u uslovima ugroženosti crnogorskog nacionalnog bića i u matici i van nje regionalnim hegemonstvom Magna Serbiae i univerzalne globalizacije. Ko ne vidi trn u oku brata svojega, neće viđeti ni brvno u vlastitom. Zato ovaj autorski prilog podstiče, informiše, obavještava, uči i opominje po onoj kralja Nikole: „Živ Crnogorac i mrtav budi". Ne odričimo se svoje braće u tuđini ni njihove istorije, stradanja i patnji jer se odričemo samih sebe. Ko zaboravi prošlost nanovo će je preživjeti poručio nam je španski filosof Santajana.
Da je nebi zaboravili pomaže nam ova knjiga kao još jedna istorijska čitanka. I kao dragocjeno svjedočanstvo o sudbini dijaspornih Crnogoraca kao Raspetog Hrista u istorijskom hodu od Argentinske diplomatske drame do Crnogoraca zaboravljenih u Bugarskoj. A dug matice prema braći u dijaspori je neizmjeran jer, „nema kraja od svijeta, Crnogorac đe ne šeta"„.
Svega toga je duboko svjestan autor ovog pionirskog poduhvata. Nenad Stevović se do sada afirmisao kao gotovo duhovni, idejni i politički vođa crnogorskog dijaspornog nacionalnog pokreta pretvarajući zavičajni Lovćenac u malo Cetinje i malu Crnu Goru, dakle, u crnogorsku dijaspornu prijestonicu. Za njim i sa njim su Crnogorci iz ovog mjesta, ali i sa svjetskih meridijana. Za njim i sa njim su i dijasporne institucije, „Krstaš", „Oganj", „Crnogorska partija" u Srbiji, crkvena opština CPC Lovćenac, inicijativa na izgradnji hrama CPC u Lovćencu posvećenog Sv. Ivanu Crnojeviću, inicijativa registracije eparhije CPC u Srbiji i institucionalizovanje Crnogorske pravoslavne crkve u dijaspori. Jedan je od vodećih lidera u crnogorskoj dijaspornoj svjetskoj organizaciji.
Kao plod njegovog angažmana, ecce libri, koja svjedoči o porastu crnogorske naciološke misli i o nužnosti izrade crnogorskog nacionalnog programa i nacionalnog interesa ne samo za 21 već i sljedeće vjekove.
U to ime, u ime ovog i budućih poduhvata na liniji opšte emancipacije i na kursu crnogorskog nacionalnog dobra, istine, ljepote i pravde neka je nafačan i u dobri čas došao ovaj patriotski poduhvat kojim se želi da Crnogorci više nikada ne nose „mrtvu glavu" na živa ramena.
Borislav Cimeša

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2010-04-20&id=183556


REAGOVANJE I APEL PREŚEDNIŠTVA
DUKLJANSKE AKADEMIJE NAUKA I UMJETNOSTI
SPRIJEČIMO NEISTINE I MRŽNJU!


Dukljanska akademija nauka i umjetnosti nastala je iz prijeke potrebe da Crna Gora napokon dobije instituciju koja će svojim stvaralaštvom i ukupnim smislom svojeg djelovanja biti angažovani sudionik crnogorske društvene stvarnosti, nepristrasni analitičar istorijskog nasljeđa i važan činilac progresa Države. Dukljanska akademija, saglasno smislu našeg djelovanja, upozorava crnogorsku javnost da ni nakon tri i po godine od Referenduma nije
došlo do očekivanog jačanja i afirmacije suštinskih osnova na kojima počiva nezavisnost Crne Gore - u oblasti crnogorske kulture, prosvjete, nauke, vjerskih sloboda i ravnopravnosti Crnogorske pravoslavne crkve sa ostalim crkvama i vjeroispovijestima u našoj zemlji. Raduje nas da je Crna Gora postigla vidne rezultate u međunarodnoj politici, u procesu evroatlanskih integracija, ali u pomenutim oblastima, u kojima su očekivane nužne krupne promjene na bolje, mi i dalje imamo istu ili još goru situaciju nego što smo je imali do obnove nezavisnosti. I dalje imamo dvije akademije nauka, dva društva književnika, dvije pravoslavne crkve, a nosioci vlasti u Crnoj Gori kao da ne žele da vide da to ne ide u prilog bolje budućnosti Crne Gore. Da li po inerciji ili iz nesvjesne samodestrukcije, Država čak izdašno pomaže institucije koje su se osvjedočile u osporavanju crnogorske nacionalne kulture, crnogorske državne nezavisnosti, crnogorskog jezika, Crnogorske pravoslavne crkve.
Sve to obavezuje Dukljansku akademiju da i ovoga puta javno reaguje na pojačano negiranje svega što je crnogorsko: Naroda, Kulture, Jezika, Crkve, svih temeljnih vrijednosti hiljadugodišnje crnogorske državne istorije.
Posljednje izjave srpskih državnika i crkvenih poglavara nikako se ne mogu shvatiti kao dobronamjerne ili tek «emotivne» reakcije na dnevnopolitička dešavanja, kako bi željeli da ih blagonaklono protumače neki crnogorski političari, već koordiniranim i duboko smišljenim napadom na crnogorski ustavni poredak i osnovne vrijednosti nezavisne Države Crne Gore. S obzirom na teško iskustvo sa takvim «bratskim» porukama, potpuno je neshvatljivo zašto se na ove potonje prijetnje nije promptno reagovalo. Mi razumijemo da je, iz pragmatičnih razloga, ponekad korisnije prećutati i opšteuvredljive neistine, ali ako se te neistine ponavljaju, dugoročno programiraju i u svakoj prilici s podrivačkim ciljem serviraju – onda su nadležna tijela Države Crne Gore pa i njen Preśednik dužni da bez oklijevanja na dostojan i dostojanstven način reaguju. Dogodilo se, međutim, ono što nijesmo očekivali: naš preśednik ne samo da ublažava, nego i opravdava reagovanje novopostavljenog Patrijarha
SPC, a zanemaruje ostale «bratske» poruke. Da li se naši državni organi odnose ozbiljno prema konstatacijama Helsinškog odbora
Srbije iz nedavne 2003. godine. To upozorenje, zasnovano na pouzdanim analizama, glasi:
„Srpska pravoslavna crkva ima specifičnu ulogu u odnosu na Crnu Goru. SPC je uporno tretira kao srpski etnički prostor, često se miješajući u pitanja od političkog i državnog interesa... Kako ratna opcija više nema šansi, SPC je preuzela ulogu glavnog zagovornika očuvanja srpskog etničkog prostora. U tom smislu, SPC otvoreno iskazuje preferiranje prema Crnoj Gori, stalnim negiranjem postojanja crnogorske nacije“. Ko poglavara SPC, poslije njegovih skorašnjih izjava, može smatrati svetim čovjekom, kad se već na prvom koraku predstavio kao antiekumenista, palanački anticrnogorac!?
Zar su zaboravljene i sve opake i opasne negatorske i necivilizovane, vulgarne i krajnje uvredljive izjave mitropolita SPC Amfilohija Radovića, koje on godinama upućuje na račun crnogorskog naroda, nacije, Crkve, crnogorskog jezika, Države Crne Gore?! Crnogorci za Amfilohija nijesu narod nego komunistička kopilad, njih treba zakovati za Vezirov most, njihov crnogorski jezik je, po njemu, goveđi jezik i sl. A prije Referenduma danima taj gospodin u Novom Sadu izjavljuje da se «država ne pravi od onoga»! I takvog čovjeka braniti i blagonaklono tumačiti, zaboravljajući njegova sabrana ne-djela, o čemu su napisane knjige – u najmanju ruku je neumjesno. Crnogorski građani uvrede od tako neodgojenih i neprijateljski nastrojenih ljudi teško zaboravljaju. To, u interesu istine, ne smije da zaboravi nijedan naš državnik. U stabilnijim državama Amfilohije bi davno bio proglašen personom non grata (nepoželjnom osobom).
Pozivanje našeg Preśednika na kanone i mišljenja konsultovanih 14 arhijereja i patrijarha, kad je u pitanju Crnogorska crkva, trebalo bi da podrazumijeva poznavanje činjenica, danas pogotovo – kad se Država Crna Gora priprema da proslavi stogodišnjicu proglašenja obnove crnogorske Kraljevine (1078–1910). Trebalo bi da je svakom obrazovanom građaninu poznato da u 40-om članu Ustava Knjaževine Crne Gore (iz 1905) izričito stoji: «Crnogorska crkva je autokefalna» i ta autokefalnost je bila priznata od svih drugih autokefalnih crkava, pa i od sestrinske Srpske crkve, a ukinuta je ne po kanonima, već nasilno (aktom budućeg kralja Aleksandra Karađorđevića), pod knutom okupatorske «savezničke» vojske koja je, uz pomoć pete kolone, ukinula i Kraljevinu Crnu Goru. Zna dobro naš Preśednik da sve to nije bilo po kanonu, zato je čudno da se prećutkuju i Amfilohijevi nekanonski i antikanonski «marifetluci». Lako je provjeriti, da je i sâm Amfilohije nekanonski izabran za mitropolita crnogorsko-primorskog dok je još bio živ njegov prethodnik mitropolit Danilo Dajković. I svemu tome se nijesu suprotstavili prethodnici onih 14 patrijarha koje je konsultovao naš Preśednik.
Decenijama su se istaknuti crnogorski stvaraoci, intelektualci, narodni prvaci i Crnogorski narod iskreno trudili da izgrade najbolje odnose sa susjednim i drugim prijateljskim narodima. U takva svoja nastojanja ugradili su i velike žrtve. Ali sve te žrtve za sadašnje (a ni za ranije) srpske državnike i političare nijesu dovoljne. Zar Preśednik Srbije, koji je i sâm crnogorskog porijekla, nikad nije čuo za Božićni ustanak u Crnoj Gori nakon Prvog svjetskog rata? Zna li on protiv čije tiranije je buknuo taj narodni ustanak? Je li ikad čuo kako su prošli crnogorski krajevi u kojima je bilo tog ustanka i tih ustanika, koliko je Crnogoraca ubijeno, koliko hiljada crnogorskih kuća spaljeno, koliko crnogorskih porodica sa svojih domova prognano? Da li iko ima pravo da zatvara oči pred tim i sličnim činjenicama, pa da «blagonaklono» izjavi ono što nije tačno, a prećuti ono što je nepobitno? Nije dobro da se nastavlja licitiranje: ko je kome više pomagao kroz istoriju; ko je kome rod, a ko – pomozi bog.
Za prećutkivanje mnogih grjehova koje su pravili Crnogorci, kao i za grjehove koji su pravljeni i danas se smišljeno i obilato prave prema Državi Crnoj Gori i crnogorskom narodu, crnogorskoj kulturi i Crnogorskoj Crkvi - nijesu «zaslužne» samo aktuelne ličnosti, aktuelne vlasti - ni naše ni njihove! Ali su za ova neprijatna aktuelna zbivanja, za prećutkivanje prijetnji, za unižavanje dostojanstva Države Crne Gore i njenih temeljnih vrijednosti – posebno odgovorni visoki crnogorski državni zvaničnici kao i institucije Države Crne Gore, koje su dužne da štite državne interese i obezbijede primjenu Ustava. Tu ne smije biti kompromisa, a nedopustivi «kompromisi» se nastavljaju: nezakonito se skraćuje Državna himna, uklanja se ili ponižava Državna zastava, traje devastiranje crnogorskih manastira i drugih crkvenih zdanja, unakazuju se vrhovi naših planina lamenim ili drugim ilegalnim crkvicama (Rumija, Pardus...), naše mirne pribriježne doline pune se sumnjivim, takođe ilegalnim konacima sa nedomicilnim «abonentima». Dokle sve to, pitaju se građani. Pitamo i mi. Uz apel i opomenu i za njih i za nas – da se prestane sa pasivnim otporom rušenju ugleda Države Crne Gore, da se zaustavi širenje neistina i mržnje, da se prestane sa pothranjivanjem nerealnih velikodržavnih ambicija i ucjena, kako bismo na vrijeme osujetili pripreme za nove nepogode.

Preśedništvo DANU
U Podgorici 10. februara 2010.


Jugoslav Simović:
Sa  „Načertanijem“ u Evropu - neće moći !


Niko i nikada nije mojeg djeda upitao za nacionalnu pripadnost niti se on do svoje pogibije o tome izjašnjavao. Ni crnogorska, ni turska, ni srpska vlast nijesu za njegova vakta i života pravile nikakve popise sa takvim pitanjem i odgovorima..
Nijednom on nije rekao kojoj naciji pripada. Možda je odozgo sa nebesa,  po moćnim božjim „izaslanicima“ poslao kakvu poruku, mada čisto sumnjam da bi on propustio da takvo radosno i bogougodno „otkriće“ ne javi svojim potomcima.
Može vascijeli svijet a naročito najviši dužnosnici Srbije negirati moju nacionalnu pripadnost, pa i samo postojanje moje nacije do mile volje, ali mi nikada ne mogu oduzeti pravo da im uzvratim kako zaslužuju..... Sram ih bilo !
Vjerovao sam da su svi oni shvatili da se sa „Načertanijem“ ne ulazi u Evropu i da su to ostavili istoriji, no izgleda da Avalski toranj nije dovoljno visok i ne pruža dovoljno široke i daleke poglede pa se mora i preko sopstvenih ali i preko tudjih brda pohoditi, ružne snove sniti  i ružan zbor zboriti..
Medjutim,
Predsednik Srbije, gospodin  Boris Tadić i ministar inostranih poslova u Vladi Srbije, gospodin Vuk Jeremić, potpomognuti novim  poglavarom Srpske pravoslavne crkve Irinejom i nekim najboljim učenicima  Slobodana Miloševića,  pokušavaju da skinu djelić prašine sa 166 godina starog „Načertanija“ Ilije Garašanina..
1.1 ) Boris Tadić je izjavio da su Srbi u Crnoj Gori autohtoni narod  koji je učestvovao u cjelokupnoj istoriji i stvaranju države Crne Gore..
Zatražio je i da Srbi u Crnoj Gori postanu konstitutivni narod...
2.1 ) Gospodin Vuk Jeremić, ministar inostranih poslova Vlade Srbije, na svjetski Dan sjećanja na holokaust, otišao je u privatnu posjetu u Bijelo Polje u Crnoj Gori i tamo održao politički govor u kome je osporavao Crnogorce kao naciju..
U tom političkom govoru dotični ministar je izjavio da su Srbija i Crna Gora kroz istoriju uvijek "koračale zajedno" i nikada nijesu bile zavađene, niti to smiju biti.“
...“Jedan smo narod“, ...“ Sabornost naroda Srbije i Crne Gore, u vjeri, običajima i duhovnom nasljeđu je neuništiva”
- rekao je Jeremić..
Sve to je ministar zapržio i začinio otvorenim prijetnjama prema Kosovu...
3.1 ) Patrijarh SPC  Irinej  rekao da su Crnogorci  “bezumni i nerazumni jer su  glasali za obnovu državnosti..
Novi poglavar SPC je u samo jednoj izjavi uspio :
- da „ospori“ i vrijedja  Makedonce i  njihovu državu,
- da „ospori“ i vrijedja Crnogorce i njihovu državu i nezavisnost,
- da  uvrijedi sve muslimane..
O Makedonskoj pravoslavnoj crkvi :
Istorija nam je zajednička, kultura zajednička, a jezik razumljiv i jednima i drugima. To što se dosad dešavalo nije normalno ...“
Patrijarh Irinej je izjavio da  tzv. Crnogorska pravoslavna crkva je neozbiljna zajednica, koju "nažalost" podržava država, a čija je "podrška u narodu mala"...“.
O muslimanima  :
„A sa druge strane, mi znamo šta je otprilike filozofija i psihologija islama. Oni kada su u manjem broju umeju da se ponašaju i da budu korektni. Kada postanu ravni po broju, onda oni već dižu glavu, a kada postanu nadmoćni i superiorni, čine pritisak ili da se isele ili da se priđe njima. To je filozofija islama..”
(Uzbrzo poslije te izjave,  poslao izvinjenje ali šteta je ostala i nenadoknadiva je.)..
Polazište za kritiku  :
O porijeklu, nacionalnoj pripadnosti i vjerskom ubjedjenju gore pomenutih „negatora“ ja neću zborit, ali o njihovoj politici  prema Crnoj Gori svukud i svakad, o negiranju Crnogoraca svakako, mladjima na pamjat i dugo sjećanje.. 
1.2  )  O željama Borisa Tadića :
-  Autohtonost  Srba u Crnoj Gori  vrijedi tačno onoliko koliko i autohtonosti  tamošnjih Muslimana, Bošnjaka, Albanaca i Hrvata koji žive u Crnoj Gori, a ima tamo još  i nekih  autohtonih Crnogoraca, no možda to Tadiću još niko nije dojavio.. a kad će ne znamo.
-  Neistina je da su Srbi učestvovali „u cjelokupnoj istoriji“ stvaranja države Crne Gore..
Duklju i Zetu su rušile i ognjem palile rašanske plaćeničke vojske. To nije bila izgradnja nego rušenje.
- Knez Lazar Hrebeljanović je tri puta vojskom napadao Zetu sa namjerom da je pokori ali niti je uspio niti je iz toga izvukao kakvu  pouku...
- 1918. godine srpska vojska i žandarmerija su pregazile i pokorile Crnu Goru uz  stravične zločine. To takodje nije bila  izgradnja nego uništavanje crnogorske države, što i zvanični izveštaji srpskih oficira potvrdjuju..
- 2006. godine Srbi u Crnoj Gori su na poziv Vlade Srbije glasali protiv nezavisnosti Crne Gore, pa ni to nije bio doprinos izgradnji države Crne Gore nego pokušaj onemogućavanja obnove državnosti..
- A što se tiče konstitutivnosti - to pravo pripada i pripadaće i ubuduće samo gradjanima Crne Gore, a ne nikakvim nacionima..
Najnovije slanje „poklona“ - knjige „Ćeraćemo se još“ ministru za ljudska i manjinska prava u Crnoj Gori  jeste akt neprijateljstva  prema Crnoj Gori...Crna Gora, kakvu žele ovi „poklonodavci“ više nije moguća..
Teritorijalne pretenzije prema Crnoj Gori više nijesu u granicama realnosti i ostaće trajno pusta želja dokonih  beogradskih  političara koje je vrijeme pregazilo i odbacilo u nepovratnu istorijsku prošlost .. Do stupanja u NATO savez, Crna Gora je obezbijedjena sa dovoljnom količinom sporazuma sa SAD i nije sama, ima  prijatelje..
Gospodin Tadić odlično zna da su Crnogorci  kao nacija i Crna Gora kao država, priznati svuda u svijetu osim u Srbiji, ali gospodin Tadić  treba da počne da  primjećuje da štetu od toga srpskog „nepriznavanja“ više ne trpe Crnogorci i Crna Gora već neko drugi..
2.2 ) O snovima Vuka Jeremića :
- Crna Gora i Srbija su kroz istoriju koračale „zajedno“ za vrijeme dva balkanska rata, u prvoj godini Prvog svjetskog rata, u  vrijeme Titove Jugoslavije od 1946 - 1989. godine i nažalost i u početnom periodu Miloševićeve „Jugoslavije“  tj. od 1990. do 1993. godine..
Vremena okupacije Nemanjića i Karadjordjevića nijesu bila zajednička koračanja, jedan, onaj jači je koračao protiv i satirao onog slabijeg, a to nije „zajedništvo“..
- O „Saborbnosti“ naroda Crne Gore i Srbije ne vrijedi mnogo pričati jer tu i takvu „sabornost“ kakvu sanja Jeremić Crnogorci ne prihvataju...
Crna Gora neće postati ni nacionalna ni vjerska država..
Kao što Muslimani, Bošnjaci, Albanci i Hrvati u Crnoj Gori ne žele da se odvajaju od Crne Gore i Crnogoraca tako ni ovi neće protiv njih sklapati bilo kakve saveze sa Srbima i  Srbijom..
- Kada  je  poznati  srpski zločinac Milan Kalabić (otac Nikole Kalabića ) 1924. godine prebijao, mučio i zvjerski ubio bivšeg majora crnogorske vojske  Šćepana Mijuškovića i njegovu braću, svo vrijeme im je psovao „majku crnogorsku“.. Danima mučio pa ubio i bacio majora u jamu u Trebjesi...
Major Šćepan Mijušković je puno krvi prolio boreći se za pomoć  srpskoj vojsci,  prolivao krv i na Bregalnici 1913.godine,  bratska pomoć na „proširenju“ Srbije, bio odlikovan čak i od srpskog kralja Petra I,  poslije okupacije i prisajedinjenja Crne Gore Srbiji povukao se u svoje rodno Medjuriječje, živio mirno bez  „beogradske penzije“ i nije imao nikakve veze ni  kontakte sa crnogorskim ustanicima, jer mu je bilo dosta i previše ratovanja..
Pošto zločinac Milan Kalabić ipak dospio na sud  ovo ubistvo su pravdali  „višim državnim interesima“..Ti „viši državni interesi“ su bili da se ne dozvoli da tamo negdje mirno sjedi  major crnogorske vojske, pa makar to bio i Šćepan Mijušković..  
Ime crnogorsko je bilo najveća smetnja tim „višim državnim interesima“.. Zbog tih srpskih „viših državnih interesa“ zločinac je ubrzo pomilovan od strane kralja  i  vlade, a prije toga bio unaprijedjen i nagradjen..
- 18. aprila 1999.godine Vojska Jugoslavije, koja je trebala biti zajednička vojska Srbije i Crne Gore, počinila je ratni zločin nad  civilima, izbjeglicama u Kaludjerskom lazu u Crnoj Gori uključujući jednu ženu i jedno dijete..
Izrešetano tijelo 14-godišnjeg dječaka nije „zajedničko koračanje“ o kojem priča Jeremić.
Mještanka toga sela koja je potrčala u pravcu odakle je pucala ta tzv. „zajednička vojska“ skinula bijelu maramu, istakla je na štap i podigla uvis, bila je presječena rafalom.. Leševe su utovarili u kamion i  pokušali da sakriju zločin..
Vojni istražni sudija, rezervista, inače i  poslanik, nije „našao“ da je počinjen  zločin.. Starješina koji je komandovao tom operacijom “zajedničke vojske“ odmara u  Srbiji  koja mu je darovala srpsko državljanstvo koje ga štiti od odgovornosti..    
- Ovo su  bili samo neki od  (mnoštva ) dokaza za Jeremićevo „zajedničko koračanje“ Srba i Crnogoraca (odnosno Srbije i Crne Gore ) kroz  istoriju..
- Kada je „skoro“ ministar inostranih poslova Madjarske otišao u privatnu posjetu jednoj susjednoj zemlji i održao politički govor, bio je momentalno zamoljen da napusti tu zemlju.
- Upućivanje prijetnji sa teritorije Crne Gore (susjedne države) drugim susjedima (bilo kome), je ne samo nedržavnički nego i veoma neodgovoran čin..
3. 2. )  O izjavama  patrijarha  SPC Irineja :
- Da Crnogorci nijesu ni „bezumni“ ni „nerazumni“ svjedoči i dokazala je cijela Evropa..
Onaj ko svoju sudbinu uzima u svoje ruke nije nerazuman..
Obnovili su svoju državu i nijesu uzeli ništa tudje, niti nešto što im ne pripada, kao i drugi narodi u Evropi..
- Što se tiče Crnogorske pravoslavne crkve, nju još uvijek ne podržava država Crna Gora već gradjani vjernici, a istina je da se približava trenutak kada će država morati da je uvažava najmanje onoliko koliko uvažava sve ostale, uz vraćanje njene imovine koja joj je oteta 1920. godine..  
I samo dva mala  podsjećanja ( istine radi ) :
 -  U izveštaju sa III kongresa Unionista u Velgradu u Moravskoj, koji je održan od 14 -18. jula 1911. piše lijepo da je učesnike kongresa pozdravio i Mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve Mitrofan-ban.. Učestvovalo 200 naučnika i teologa iz svih slovenskih zemalja osim iz Srbije..
-   Po upadu u Crnu Goru, 1918.godine, srpski  vojnici  su  po blatu vukli mošti crnogorskih svetaca, Sv. Petra Cetinjskog i Sv.Vasilija Ostroškog, da bi  poslije zakopavanja istih kod Nikšića urinirali  po svežim humkama..Neko nije znao da im „kaže“ da to ne rade i da će oni  ubrzo „postati“  i  „srpski“ sveci.. Postoje sačuvani crkveni kalendari SPC u kojima ova dva sveca nijesu upisivana crvenim slovima..
Brisanje naroda, crkve i države Crne Gore je zaustavljeno i ne može se više nastavljati.. Crna Gora nije druga srpska država niti je to ikada bila. U dva navrata, jednom dužem i jednom kraćem periodu, je bila dio srpske države.. 
Crna Gora nije i neće postati vjerska država.. U njoj će u veoma bliskoj budućnosti, sve vjere i vjerske zajednice (nezavisno od  brojnosti vjernika)  biti  potpuno ravnopravne i podjednako uvažavane. Da li će ih neko izvan Crne Gore priznavati  njegov problem..
Niko na zemaljskoj kugli  ( pa ni SPC, ni RPC, ni KPC  ) nije ovlašćen da odlučuje o priznavanju ili nepriznavanju neke crkve ili vjerske zajednice u Crnoj Gori..
Ekskluzivitet božjeg izaslanika još niko nije stekao niti ga dokazao..
A ni „bratska pokornost“ ne postoji.. Ako smo braća onda nema mjesta pokornosti, a ako smo nekome pokorni onda i nijesmo braća..
Zvono Ivanovo sa Cetinjskog manastira nijesu zajednički skidali, a ni kvake na dvorcu Dundjerskog  nijesu zajednički gradili..
 Svoj trojici gorepomenutih „negatora“ Crne Gore i Crnogoraca, od jednog Crnogorca rodjenog u Srbiji,  na dar  Njegoševo pismo Hrvatima :
Dalmatinskom guverneru Johanu fon Turskom
Cetinje, 17.novembra 1848.

„Vaše Visokoprevoshoditeljstvo,  
Istina je da su Crnogorci spremni da budu u pomoći svojoj braći Hrvatima, jedno po jedinoplemenosti, a drugo po njihovoj prirodjenoj naklonosti vojničke trudove snositi.

Videći ja da moja sobraća Srbi i Hrvati pokazuju se najavno da pravcem idu naklonjeni k narodnosti i k poredku, i mene je ista misao oduševljavala koja i Crnogorce, ako ustanak Srbah i Hrvatah ne bi bila slijepa neka podstreka, koja bi na obšte naše poruganije pred svijetom služila.
Kada bi ovo pošljednje bilo, Bože me sačuvaj od toga učastija, tada bi ja njih za najpošljednji narod u svijetu držao, tada bi mi se mrsko bilo njihovijem bratom nazivati.
Ako su oni najsramotniji put izdajstva zakonosti svoje sreće izabrali, pa kada bih ja u tome njihovim učastnikom bio, onda bi se krio od sunca i od ljudih.
Vaše Visokoprevoshoditeljstvo, svagdašnji moj prijatelju, srdečno Vi zahvaljam na primjećanija u Vašem pismu.

Vi mene poznajete dobro, radi toga i uvjereni tvrdo možete biti da se mojom voljom ništa preduzeti neće što bi me s ovom šakom naroda svobodnoga učinilo otpadnikom od pravoga i opamećenog svijeta.
Ovim Vas uvjeravajući i odgovarajući Vam na Vaš dragi list od 2. noemvrija n.s. pod N° 2484 pr., čest imam ostati s običnim uvaženijem.
Vašega Visokoprevoshoditeljstva
Pokornjejši sluga
Vladika crnogorski”
P.P.Njegoš

Moj izvor informacija o izjavama gore pomenute gospode su bile uglavnom novine prosrpske orijentacije, a najviše :
V i j e s t i“,  „D a n“  ( formiran od para poreskih obveznika Srbije ),   „D a n“„B l i c“

158px-Flag_of_Serbia.svg.png 210px-Flag_of_Montenegro.svg.png

Svakoj svoja uloga na svom mjestu najbolje pristaje !
"Načertanije" nije prtljag koji propuštaju na evropskim terminalima, ko ne vjeruje neka skokne do Haga po pisanu potvrdu..


Centar za razvoj civilnog društva
Centre for Development of Civil Society
Makedonska 11, 23000 Zrenjanin
Tel./Fax.: 023/ 511 066
e-mail: cdcs@cdcs.org.rs, zrcentar@yahoo.com
www.cdcs.org.rs

POVODOM REAKCIJE POKRAJINSKOG OMBUDSMANA
NA PREDSTAVKU CENTRA ZA RAZVOJ CIVILNOG DRUŠTVA
O VERSKOJ DISKRIMACIJI KOJU SPROVODE ORGANI UPRAVE U VOJVODINI

Centar za razvoj civilnog društva (CRCD) pozdravlja Preporuku Pokrajinskog ombudsmana upućenu Pokrajinskom sekretarijatu za propise, upravu i nacionalne manjine da se budžetska sredstva ubuduće raspodeljuju ne samo tradicionalnim, već i drugim registrovanim crkvama i verskim zajednicama.
Ova Preporuka je odgovor na predstavku, koju je CRCD 1. augusta 2009. uputio ombudsmanu AP Vojvodine, sa zahtevom da se zbog verske diskriminacije inicira postupak za poništenje konkursa Pokrajinskog sekretarijata za nacionalne manjine od 20. jula 2009. za dodelu sredstava crkvama i verskim zajednicama koje deluju na teritoriji AP Vojvodine. CRCD je tom prilikom tražio da se promene propozicije konkursa tako što će se omogućiti konkurisanje i "netradicionalnim" crkvama i verskim zajednicama. U predstavci je konstatovano da propozicije konkursa krše odredbu iz st. 1. čl. 6 Zakona o crkvama i verskim zajednicama, koji crkvama i verskim zajednicama jemči nezavisnost od države i jednakost pred zakonom. Propozicije konkursa takođe krše član 6 Zakona o zabrani diskriminacije, kojim se utvrđuje da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva (…) bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj.
CRCD smatra da ovakvo reagovanje Pokrajinskog ombudsmana predstavlja podršku svim pokrajinskim organima da u svom radu poštuju ustavna načela o zabrani diskriminacije i da ne primenjuju arbitrarnu podelu na „tradicionalne“ i „netradicionalne“ verske zajednice.
CRCD primećuje da u Preporuci pokrajinskog ombudsmana istrajava podela verskih zajednica na registrovane i neregistrovane. Ovo je još jedan dokaz da nije tačna tvrdnja Ministra vera da neregistrovane zajednice imaju ista prava kao i one koje su upisane u Registar koji vodi Ministarstvo vera. Ova činjenica je posebno značajna ako se ima u vidu da je za skoro četiri godine primene Zakona o crkvama i verskim zajednicama registrovano samo 12 od oko 170 netradicionalnih verskih zajednica, i da nije registrovana nijedna nehrišćanska verska zajednica. Preporuka Pokrajinskog ombudsmana upućena Pokrajinskom sekretarijatu za propise, upravu i nacionalne manjine predstavlja još jedan dokaz o postojanju verske diskriminacije u Srbiji koju generiše neustavno ponašanje
18. januar 2010.
Snežana Ilić
programska koordinatorka


Centar za razvoj civilnog društva
Centre for Development of Civil Society
Makedonska 11, 23000 Zrenjanin
Tel./Fax.: 023/ 511 066
e-mail: cdcs@cdcs.org.rs, zrcentar@yahoo.com
www.cdcs.org.rs

 

KOMENTARI CENTRA ZA RAZVOJ CIVILNOG DRUŠTVA (CRCD)
UZ DRUGI PERIODIČNI IZVEŠTAJ O PRIMENI
MEĐUNARODNOG PAKTA O GRAĐANSKIM I POLITIČKIM PRAVIMA


Povodom ostvarivanja prava iz člana 18 ICCPR
Povodom sadržaja paragrafa 355-363 Drugog periodičnog izveštaja o primeni Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koji se odnose na slobodu veroispovesti, u vezi sa ostvarivanjem prava iz člana 18 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, treba staviti sledeće primedbe:

1. Povodom podataka „o broju vernika“ utvrđenih poslednjim popisom stanovništva (2002. godine) i saopštenih u paragrafu 363, treba reći da na popisu nije ispitivano verovanje (odnosno verništvo), nego konfesionalna vezanost. Treba dodati i da je pitanje o veroispovesti imalo opcioni karakter i da se na njega odgovaralo samo posle upozorenja popisivača da nije obavezno dati odgovor na ovo pitanje. Treba imati u vidu i da je prisutan govor mržnje u medijima izvesno uticao na odgovore mnogih vernika manjinskih crkava, kao i agnostika i ateista, na ovo pitanje.
2. U vezi sa stavom 1 člana 18, treba reći da je pravo promene veroispovesti sprečeno diskriminatorskom praksom Ministarstva vera, koje odbija da registruje verske zajednice zbog njihove misionarske aktivnosti. Za tri i po godine primene Zakona o crkavama i verskim zajednicama (donetog 2006), registrovano je samo 12 od oko 170 verskih zajednica koliko ih ima u Srbiji.
3. U vezi sa stavom 1 člana 18, treba reći i da Ministarstvo vera preko izjava ministra u štampi obznanjuje svoju nameru da broj verskih zajednica u Srbiji ograniči na oko 20. Ministarstvo vera, prema sadržaju web sajta Ministarstva, više brine o očuvanju „verske strukture Srbije“ (za šta, prema Zakonu o ministarstvima, nije nadležno), nego o obezbeđivanju ostvarivanja verskih prava.
4. U vezi sa stavom 1 člana 18, treba reći da član 19 Zakona o crkvama i verskim zajednicama zabranjuje registraciju crkve ili verske zajednice, čiji su naziv ili deo naziva identični nazivu već registrovane verske zajednice. Ovo pruža osnovu za potpunu arbitrarnost u odlučivanju o registraciji. Na primer, sve verske zajednice koje u svom nazivu sadrže reč „hrišćanski“ podležu potpunoj samovolji Ministra vera u pogledu mogućnosti njihove registracije.
5. U vezi sa stavom 1 člana 18, u pogledu slobode veroispovesti, Vrhovnom sudu su se žalile verske zajednice kojima je odbijena registracija, na primer Savez baptističkih crkava, Unija reformnog pokreta adventista sedmog dana, Protestantska evanđeoska crkva u Leskovcu, i druge. Rešenjem Vrhovnog suda poništeno je rešenje Ministarstva vera o odbijanju upisa u Registar crkava i verskih zajednica Crnogorske pravoslavne crkve. Diskriminatorna podela verskih zajednica na „tradicionalne“ i „konfesionalne“ proizvodi niz nepovoljnih posledica: „ne-tradicionalne verske zajednice“ često ne mogu da otvore račun u banci, da kupe ili iznajme nekretnine, da zaposle verske službenike. Za razliku od „tradicionalnih“ verskih zajednica, „ne-tradicionalne“ plaćaju Porez na dodatu vrednost.
6. U vezi sa stavom 1 i stavom 3 člana 18, u pogledu slobode veroispovesti i prava na izražavanje verskog uverenja treba reći da se na web sajtu Ministarstva vera prelazak iz jedne hrišćanske verske zajednice u drugu označava kao nedopustivi prozelitizam. 7. U vezi sa stavom 1 i stavom 3 člana 18, u pogledu slobode veroispovesti i prava na izražavanje verskog uverenja kao primer može se navesti da su se Jehovini svedoci žalili
Vrhovnom sudu na rešenje Ministarstva vera, u kojem je odbijanje njihove registracije označeno kao prozelitizam zbog njihove misionarske delatnosti.
8. U vezi sa stavom 1 i stavom 3 člana 18, u pogledu slobode veroispovesti i prava na izražavanje verskog uverenja, treba navesti da je Savet Republičke radiodifuzne agencije doneo 26.06.2007. Opšte obavezujuće uputstvo o ponašanju emitera, u kojem u članu 6. stav 1 stoji da su „ustanove javnog radiodifuznog servisa obavezne da utvrde kvote verskog sadržaja za tradicionalne i priznate crkvene i verske zajednice; trajanje ove vrste programa načelno treba da se poklapa sa procentom zastupljenosti pripadnika određene crkve ili verske zajednice u ukupnom stanovništvu na teritoriji na kojoj se program nekog od javnih servisa emituje, uz poštovanje principa pozitivne diskriminacije.“ U članu 6 stav 2 ovog Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera zabranjen je „prozelitizam“, odnosno „emiterima se zabranjuje da se u verskim programima bave prozelitizmom, odnosno nastojanjem da se direktno pridobijaju i pozivaju gledaoci da pristupe nekoj crkvi ili verskoj zajednici.“ U članu 6 stav 4 ovog Opšteg obavezujućeg uputstva o ponašanju emitera, pod naslovom „Sekte, fundamentalizam, terorizam“, stoji: „Emiteri moraju da prave jasnu razliku između priznatih crkvi i verskih zajednica, s jedne, i sekti, s druge strane. Svoje programe, u okviru ustanova javnih radiodifuznih servisa i mimo njih, mogu imati samo crkve i verske zajednice registrovane kod Ministarstva vera. O sektama se može govoriti samo u kontekstu analize društvenih procesa.“
9. U vezi sa stavom 4 člana 18, u paragrafima Drugog periodičnog izveštaja o primeni Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, u paragrafima 364-370 koji se odnose na versko obrazovanje, nije navedeno da sloboda verske nastave u državnim školama postoji samo za pripadnike 7 takozvanih „tradicionalnih crkava i verskih zajednica“. Pripadnici ostalih crkava i verskih zajednica mogu da u državnim školama slušaju versku nastavu neke od ovih 7 povlašćenih verskih zajednica ili da slušaju alternativni predmet Građansko vaspitanje. Opšti osvrt na ostvarivanje prava garantovanih članom 18 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima: Navedene povrede odredaba iz člana 18 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima proizilaze iz diskriminatorskog Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Prema mišljenju Venecijanske komisije i Evropske Komisije, rešenja sadržana u ovom zakonu u suprotnosti su sa odredbama iz člana 9 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Rešenja sadržana u Zakonu o crkvama i verskim zajednicama u suprotnosti su i sa odredbama Ustava Srbije iz članova 43 (koji jemči “slobodu misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru”), člana 44 (“crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od države”) i člana 21, koji zabranjuje diskriminaciju po bilo kom osnovu, uključujući tu i onu zasnovanu na veroispovesti. S obzirom na prethodno, Zaštitnik građana (ombudsman) Republike Srbije pripremio je inicijativu za izmenu celog niza odredbi sadržanih u Zakonu o crkvama i verskim
zajednicama.
Povodom ostvarivanja prava iz člana 27 ICCPR
U paragrafima Drugog periodičnog izveštaja o primeni Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, u paragrafima 507-522 povodom ostvarivanja prava iz 27 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima nije navedeno da postoji povreda članova vlaške (u terminologiji Saveta Evrope rumunske/vlaške) nacionalne manjine da praktikuju svoju religiju u istočnoj Srbiji, odnosno u području južno od Banata. Naime, prema odredbi iz stava 2 člana 2 Pravilnika o sadržaju i načinu vođenja Registra crkava i verskih zajednica, „odgovarajuća organizaciona jedinica Rumunske pravoslavne crkve u Banatu registruje se u saglasju sa Srpskom pravoslavnom crkvom“. Na ovaj način je ostvarivanje verskih prava dela pripadnika vlaške nacionalne manjine (u terminologiji Saveta Evrope rumunske/vlaške nacionalne manjine) ograničeno na dva načina koja su u suprotnosti sa odredbom iz člana 27 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima u istočnoj Srbiji:
1. ovo pravo ograničeno je samo na deo državne teritorije Srbije
2. ostvarivanje ovog prava vezano je za dobijanje saglasnosti druge verske zajednice (Srpske pravoslavne crkve)
Centar za razvoj civilnog društva raspolaže dokumentacijom koja govori o aktivnostima državnih organa i organa lokalne samouprave na sprečavanju ostvarivanja prava dela pripadnika vlaške nacionalne manjine (u terminologiji Saveta Evrope rumunske/vlaške nacionalne manjine) da obavljaju bogosluženje na svom maternjem jeziku u delovima istočne Srbije (Malajnica, Negotin), južno od Banata.

12. januar 2010. za Centar za razvoj civilnog društva
Snežana Ilić programska koordinatorka


Protokolarna upotreba dijaspore


Vijest od prije mjesec dana da se ministar inostranih poslova Crne Gore, g. Roćen, sastao u Njujorku sa ministrom inostranih poslova Australije, g. Smith-om primili smo sa iznenadjenjem i nevjericom.
O tom susretu nijesmo mogli naći ništa u australskim medijima, što nas i nije mnogo začudilo obzirom da i zvaničnici daleko većih i značajnijih zemalja ne zavrijede njihovu pažnju, ali kako o tom dogadjaju nijesmo mogli naći ništa ni na zvaničnom sajtu ministra Smith-a sa pravom smo posumnjali u vjerodostojnost te informacije.
Imajući u vidu dosadašnje iskustvo u korespodenciji sa MIP-om Crne Gore nijesmo ni pomislili da od njih tražimo bilo kakvo pojašnjenje pa smo stoga uputili e-mail na adresu ministra inostranih poslova Australije. Već sledećeg dana nam je odgovoreno da je mail proslijedjen na pravu adresu i da će na našu poštansku adresu uskoro stići zvanični odgovor, koji je i stigao nakon samo sedam radnih dana.
U dokumentu (prilog: www.montenegro.org.au/smithrocen.jpg ) je navedeno da je g.Smith zaista imao susret sa g.Roćenom i da su tom prilikom ukazali na značaj aktivnosti Crnogorske zajednice u Australiji.
Slično saopštenje u crnogorskim medijima izdao je i MIP CG u kojem se kaže da je tokom susreta sa g.Smith-om ukazano na značaj i pozitivnu ulogu Crnogorske nacionalne zajednice u Australiji u dinamiziranju uzajamnih odnosa!
O kakvom ‘’dinamiziranju uzajamnih odnosa’’ je riječ govori činjenica da sa Australijom ne samo da nijesu obnovljeni prvobitni odnosi iz vremena SR Crne Gore već nijesu ni nanovo uspostavljeni politički, ekonomski i kulturno prosvjetni kontakti. Naprotiv, diplomatsko predstavljanje ne postoji ni na onom najnižem nivou kakva su uspostavljena sa značajnim brojem zemalja u kojima čak i nema crnogorskih iseljenika!
Ignorisana je inicijativa australske strane da za počasnog konzula u Podgorici imenuje crnogorskog biznismena, jer isti nije bio partijski podoboan
Isto tako sa Crnogorskom zajednicom u Australiji nakon Referenduma su prekinuti svi kontakti. Sve naše inicijative, prijedlozi, dopisi, pa čak i peticije su ignorisane!
Takvi odnosi prema Crnogorskoj zajednici Australije trebali su da budu moralna prepreka gospodinu Roćenu da taj kratki protokolarni susret sa ministrom Smith-om ne posvećuje zajednici prema kojoj MIP CG, na čijem je čelu g.Roćen, gaji jedan ponižavajući odnos.
Svaka zemlja bi poželjela da kao Crna Gora ima tako patriotski orjentisane iseljenike. U današnje vrijeme širenja demokratije i masovnog komuniciranja za svaku vladu je značajno da mimo zvaničnih kontakata sa vladama drugih zemalja može da komunicira i sa njihovom javnošću podižući na taj način i nacionalnu reputaciju.
Dijaspora predstavlja značajnu sponu ne samo sa javnim mnenjem zemalja u kojima žive, već je u mogućnosti da kroz institucije sistema i demokratskom praksom utiče na političke odluke.
Ovom prilikom molimo gospodina Roćena da ubuduće, ukoliko bude imao priliku da se sastane sa nekim od australskih zvaničnika, zaobidje Crnogorsku zajednicu na isti način kao što se i mi trudimo u susretima sa istima, da zaobidjemo našu vladu i MIP Crne Gore.

Mihailo Mandić, predsjednik Crnogorske etničke zajednice Australije
www.montenegro.org.au


Ден Браун – Да Винчијев код

ПРИКАЗ

„Са крајем миленијума завршио се је 20 вjекова дуг период Рибе, доба у коме су више силе говориле човјеку како да се понаша и наступило је доба Водолије, када ће човјек сазнати истину и почети да мисли својом главом (стр.238),“ каже Ден Браун у свом најновијем мегаселеру под називом „Да Винчијев код“, који, због своје повезаности са Римокатоличком црквом, ових дана покреће многе полемике у цијелом свету. Књига је писана у уобичајеном маниру криминалистичких трилера са тежњом да се у причу углаве елементи религиозне мистике; идеална да се по њој сними високобуџетни холивудски мегахит, потенцијални кандидат за награду академије. Приповиједач се везује за свјетски позната имена, мјеста, удружења, митове и ујметничке предмете, па је на тај начин лако сварљив и општеприхваћен у широким слојевима средње класе.
Тајно масонско друштво Сионски Приорат, чији су Велики мајстори својевремено између осталих били и чувени Леонардо Да Винчи и Исак Њутн, вијековима крије „истину“ о Светом Гралу (или Сангреалу), врши еротске обреде Хиерос Гамос и чува наводну краљевску лозу Исуса и Марије Магдалине од насртаја Цркве. Писац тврди да Сангреал није оно што сви сматрају, путир из којег је Христос пио на Последњој вечери, већ се састоји од наводно оригиналних докумената и гностичких јевађеља које је Црква свјесно сакрила од вјерних, јер се у њима налази права истина, за разлику од оне коју открива званично четворојеванђеље. Поред тога Сангреал обухвата и тајну о очувању реликвија Марије Магдалине, као и њених живих потомака краљевског поријекла, који имају „доказе о легалним претензијама њене породице на власт (стр.228).“ Чланови Сионског Приората су због свега тога на удару разних авантуристичких ловаца на реликвије, који сматрају да уз помоћ Светог Грала могу да стекну надприродну моћ, а на трагу им је и милитантне Римокатоличке секте Опус Деи, која намјерава да уништи доказе који „угрожавају Цркву“. Често се у тим својим намјерама једни послужују или удружују са другима, а прикривено и активно учествују и снаге државне безбиједности.
Кроз такав лавиринт испреплетаних интереса вјешто се провлаче два главна јунака. Средовијечни Американац, Харвардски професор религијске симбологије Роберт Лангдон је истакнути научни истраживач тајне о Сангреалу, а млада Францускиња Софи Нево са криптографског одијељења Судске полиције унука је последњег Великог мајстора приората Жака Сонијера, кустоса у чувеном Лувру. Ова два случајна партнера, које повезује трагична смрт кустоса Сонијера, покушавају да достигну своје циљеве, пронађу тајну Сангреала и разјасне неке недоумице из своје прошлости. На том замршеном и тешком путу, на којем стално наилазе на нове препреке, помажу им загонетке које им пред смрт оставља кустос, неби ли на тај начин сачувао тајну од ишчезнућа. Писац веома често и на најзанимљивијим мјестима оставља читаоца, преносећи га на друге догађаје који се касније повезују са окосницом приче. Премда је сама реченица и стил приповиједача сасвим просјечна, а понуђени превод у овом издању „оперисан“ од црквене фразеологије, овакви брзи прелази роман чине врло занимљивим и динамичним.
Тако је барем у првој половини књиге, након чега писац прелази на дио у којем на 30-ак страна покушава да од свог романа направи сензацију. У том дијелу књиге, тачније од главе 55 до 63, он кроз разговор који пар главних јунака воде са британским краљевским историчарем Сер Ли Тибингом, открива суштину тајног учења Сионског приората. Да би од читаоца изнудио признање о истинитости ове теорије црквене завјере, писац користи методу „good cop – bad cop (добар полицајац - лош полицајац),“ који у лику Ли Тибинга (који оштро напада) и Роберта Лангдона (који одбацује или „тешко прихвата“ тврдње) неукој Софи Нево откривају тобож велике и важне чињенице, које је Црква вјековима („од самог почетка“) скривала од јавности, и које би ако се открију, довеле до њене пропасти. Не улазећи детаљно у дефинисање суштине и природе Цркве, која писцу очигледно није јасна, примјећујемо да када каже „Црква“ мисли при томе искључиво на Римокатоличку а не на Православну хришћанску Цркву, коју као такву у свом роману не спомиње. Међутим, с обзиром на подударност учења у одређеним дјеловима, нарочито у историји раног периода Цркве о коме се углавном ође и говори, налазимо већ на први поглед (али не и по први пут у историји) неутемељено изложене чињенице. Оваквав покушај адаптације црквене историје трпи доста због своје неоригиналности, али ће добро упућени читалац лако у таквим конструкцијама открити недостатке.
Цар Константин Велики тако није „325-те године ујединио Рим под једном религијом – Хришћанством,“ како писац наводи, јер Рим и није био разједињен, већ су неки управитељи брутално прогонили хришћане. Зато Константин већ 313-те објављује чувени Милански едикт, по којем је Хришћанство проглашено равноправним са осталим многобожачким религијама и прогони хришћана забрањени. Сам Константин пак, велики цар и државник, званично остаје паганин ради мира у царству, а тајно хришћанин, крштен тек пред крај живота својом вољом, а не „када је био сувише слаб да би се успротивио (стр.207),“ као да је у то вријеме ико могао да учини насилни чин над Римским царем. Када говори о томе да „Библија није стигла факсом с неба, већ да је творевина човјека,“ приповиједач вјешто користи игру ријечи ради које изоставља да каже, да су и Гностичка јеванђеља којих се у тајном учењу придржава, такође творевина човјека, те да су од Светих Отаца одбачена зато што су ненадахнута и јеретичка, а не зато што представљају неку „опасност“ за Цркву. Та учења Црква није скривала од вјерних, већ их је једноставно одбацивала као погрешна и погубна. Како у првим вјековима тако и у потоњим било је јавних присталица таквих учења, које Црква није брутално прогонила, већ им је на саборима давала прилику да схвате и прихвате Православно хришћанско учење или их је искључивала из црквене заједнице. Тако на поменутом првом сабору у Никеји 325-те године Исус није, како каже, „проглашен за Сина Божјег,“ већ је свргнут јеретик Арије са својим присталицама, који су порицали Исусово Божанство. До 325-те године су Исуса као Сина Божјег и Бога осим Апостола, поштовали и хиљаде хришћанских мученика и мученица, који су за ту вјеру непоколебиво пострадали мучени од незнабожних царева у прва три вијека; тешко је вјеровати да би страдали за обичног човјека каквим га писац представља. Уосталом, у пишчеву тврдњу да су из Јевађеља избачене Христове људске одлике може да повјерује само онај ко Свето Писмо никада није прочитао; напротив, тек у четвртом, Јовановом Јеванђељу, јасније се назире Христово Божанство. Такође саборска одлука да „следбеници Христа могу да се искупе једино преко Римске католичке цркве“ не може да постоји ни због саме своје природе, а ни зато што се појам Римокатоличке цркве појављује тек након велике шизме у 11-ом веку.
Тек на 217 страни се открива да писац не прави разлику између жене грешнице тј. Марије која је Исуса помазала миром из суда од алавастра, и Марије Магдалине (из града Магдале), која је од Исуса исцељена као бјесомучна, а касније је била његова сљедбеница заједно са осталим женама мироносицама. Јеврејски закони су били нарочито строги према блудницама и налагали су смртну казну каменовањем, тако да је апсолутно немогуће да је у то вријеме жена таквог морала могла да „преживи“ строге законе. Потпуно је несувисла и примједба писца да је Марија Магдалина „одбачена и оклеветана од стране Цркве као блудница“, пошто се и дан данас у Цркви, и то неколико пута годишње, слави као светитељка, а посвећени су јој и многи храмови и манастири широм хришћанског свијета. Када даље, на страни 218 приповиједач каже да је код Јевреја постојала забрана да остану нежењени, заборавља на раније „најпознатије јеврејске нежење“ попут пророка Илије, или Јована Крститеља, који су због свог дјевственог живота били баш од Јевреја врло поштовани. При свему томе и „добар и лош полицајац“, који су наводно велики поштоваоци „женског принципа“, нежење су, иако обојица у већ поодмаклим годинама. Тек када на 228 страни изјављује да је „основна католичка доктрина да Месија није општио са женама“, писац се потпуно открива у својој намјери, јер цијелу конструкцију ствара неби ли приписао Цркви „учење о мушком шовинизму и затирању жена.“ Потпуно је беспредметно о овоме и дискутовати, јер је и не тако давно Скорцезе покушао да слично мишљење импутира у свом дегутантном филму на ову тематику. А с обзиром да је небројано дјела већ написано од стране Отаца Цркве, која управо говоре о светости и узвишености брака и жене у Хришћанству, овом приликом не приличи на дуго распредати и доказивати супротно. Ваља се само подсјетити да је Исусова Света Мајка, Богородица Марија, у Хришћанству као жена најпоштованија особа након Бога, „часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима,“ а са њом су поштоване и друге безбројне свете жене и мајке.
Посебно је апсурдна намјера писца да чувену Да Винчијеву слику „Тајна вечера“ постави као неприкосновени ауторитет, догму и јединог свједока онога што се догодило на последњој Христовој вечери у горњој соби у Јерусалиму. Као да то дијело, које уосталом Православна Црква не поштује као иконичку представу, није настало вјековима након историјског догађаја који описује, а самом се Леонарду приписује да је малтене био ту присутан. При свему томе остале ствари што се тиче слике остају потпуно небитне, и број чаша на столу, и број руку и положај тијела. Уосталом, сугеришући на страни 217 да је „наше предубјеђење у вези са овом сликом толико јако, да побјеђује наше очи“, писац нуди кључ за своје противпредубјеђење, којим такође побјеђује очи читалаца, ако је то за ову слику уопште и важно. Због коначне немогућности да јачим аргументима причу преокрене у своју корист, приповиједач у маниру „доброг полицајца“ закључује: „На послетку, у коју страну приче вјерујете ствар је вјере и личног истраживања,“ или, у немогућности да једну вјеру руши, он своју другу вјеру поставља као алтернативу.
Крај романа дјелимично разоткрива „тајну Сангреала,“ при чему је потпуно нејасно зашто циљ тог „драгоцјеног учења“ није да се потпуно открије, када је већ тако спасоносно, већ остаје сакривено до у недоглед. Изговор прогона је у 21-вом вијеку сасвим неразуман, јер Римокатоличка црква (о којој писац говори) нема више ону инквизиторску моћ какву је имала у средњем вијеку, а и свако сазнање и информацију је могуће лако, брзо и неометано (чак и некажњено) подијелити са цијелим свијетом – путем масмедија и интернета. Против оваквог дјелимичног или потпуног откривања „денбрауновске истине“ Црква се не бори грчевито; нити спаљује књиге и писца на ломачи (права Црква то никада и није чинила!), нити страхује од своје пропасти, јер је не само сензационалистички романи, него „ни врата пакла неће надвладати,“ како обећава Христос и како се до данас испуњава. Овај приказ је само на увид вјерним Хришћанима и свима осталима који здраворазумски размишљају о прочитаном, да историја првих вјекова Хришћанства није настала ни у средњем ни у 21-вом вијеку, и да је не пишу ни Да Винчи ни Ден Браун. Она је почела истинским примањем тијела Сина Божјег и Његовим рођењем од жене, и касније вјековима исписивана мученичком крвљу светитеља. Тако нам је Бог јединствено показао да је часно али и тешко бити човјек, и чиме је људско, и женско и мушко достојанство подигао на степен божанства. Мученици пак и хришћански светитељи, који су ту вјеру непоколебиво свједочили пред незнабошцима денбрауновског типа, били су и тада оптуживани за обмањивање народа и непоштовање „њихове“ истине.

Приказ уредио : јеромонах Јелисеј (Лалатовић)

1. 10. 2009.
Saopštenje Crkvene opštine Lovćenac

Crnogorska pravoslavna crkva
Crkvena opština LOVĆENA
C

Duško Kaluđerović, član odbora Crkvene opštine Lovćenac, preminuo je 19 aprila 2009 godine, nakon kraće, iznenadne i teške bolesti.
Pokojni Duško Kaluđerović je bio beskompromisan borac za prava nacionalne zajednice Crnogoraca u Vojvodini i Srbiji.
Bio je jedan od osnivača i istaknuti član Udruženja Crnogoraca „Krstaš“.
Jedan je od osnivača Crnogorske partije.
Bio je član odbora Crkvene opštine Lovćenac od njenog osnivanja.
Na sjednici odbora Crkvene opštine Lovćenac, održanoj 30. septembra, jednoglasno je prihvaćen prijedlog Ćeklića da umjesto pokojnog Duška Kaluđerovića novi član odbora bude Vladimir Kaluđerović.

Dragan Martinović
Predsjednik Crkvene opštine Lovćenac
Lovćenac, 01.10.2009.


19. 09. 2009.
Ambasador Vlahović posjetio crnogorske iseljenike u Vankuveri

19. septembra 2009.g. u parku "Deep Cove" u Sjevernom Vankuveru održao se piknik crnogorske zajednice u organizaciji Crnogorskog društva Britanske Kolumbije.

Pikniku je prisustvovalo oko 40 ljudi među kojima je bio i specijalni gost Njegova Ekselencija Miodrag Vlahović, ambasador Crne Gore za SAD, Kanadu i Island.
U predivnoj prirodi zaliva koji podsjeća na Boku Kotorsku, uz malo vjetra ali i dosta lijepog septembarskog sunca, družili su se naši iseljenici i njihovi gosti sve do kasnih popodnevnih sati. Crnogorsko društvo je priredilo bogatu trpezu, a ovom prilikom bila je organizovana i lutrija. Srećnim dobitnicima je podijeljeno 25 darova sponzorisanih od strane Crnogorskog drustva Britanske Kolumbije i mnogih širokogrudih pojedinaca i firmi kojima se društvo ovom prilikom još jednom iskreno zahvaljuje.  Istog popodneva održan je sastanak Koordinacionog odbora. Na prijedlog potpredsjednika društva Ilije Milačića za novog člana odbora izabran je Boriša Kovačević. Boriša Kovačević će preuzeti funkciju potpredsjednika društva. Narednog dana članovi Koordinacionog odbora su održali sastanak sa ambasadorom Vlahovićem u rotirajućem restoranu Cloud 9 koji se nalazi u ulici Robson u Vankuveru.
Na sastanku se raspravljalo o potrebi održavanja konzularnih dana u Vankuveru, uslovima prezentacije turističkih potencijala Crne Gore u Vankuveru, mogućnostima osnivanja kanadsko-crnogorskog biznis kluba, kao i o potrebi naših iseljenika da imaju na raspolaganju crnogorsku biblioteku. 
Sastanak je prošao u veoma prijatnoj atmosferi a učesnici su uživali i u panorami živopisnog Vankuvera koja je plijenila iz ovog restorana lociranog na 42. spratu. Posjeta našeg uvaženog ambasadora zaista je uveličala i obogatila svaki susret i skup u toku njegovog trodnevnog boravka u Vankuveru.  Naši iseljenici su imali priliku da ovog vrsnog diplomatu bolje upoznaju, da sa njim razmijene mišljenja i dobiju odgovore na mnoga pitanja. Luiza

Zlatović, predsjednik
Boriša Kovačević, potpredsjednik
Božo Vujičić, direktor za članstvo
Vesko Karadžić, direktor za odnose sa javnošću
Ilija Milačić, član odbora Nerkeza Anđelić, član odbora


04. 09. 2009.
Pismo Mihaila Mandića, predsjednika MEAA

Osvrt na dio knjige Slobodana Lazovića "NJEGOŠEVCI PETOG KONTINENTA"
Mada smo bili obaviješteni da S.Lazović priprema za štampu knjigu posvećenu 30 godina postojanja CKUD Njegoš na to se nijesmo mnogo obazirali. Nakon mnogih neprijatnosti doživljenih u tom društvu za kratko vrijeme našeg učešća u njemu tokom 1996. godine, njihov rad nas uopšte nije zanimao. Lično sam bio uvjeren da će nas Lazović zaobići u svojim memoarima i na taj način nas, mene lično, a i sebe, poštedjeti dodatnih komentara i objašnjenja.
No, očito, Lazović nije uspio da preskoči tu stepenicu, već je pokušao da nam se osveti prostirući na svojim stranicama niz neistina i pakosti, a bez i jednog jedinog argumenta!
Čitajući pazljivo stranice koje su mi dostavili naši članovi i prijatelji, a koje se odnose na naše udruženje, čitaoci mogu donijeti sasvim pogrešan zaključak pa iz tog razloga osjećamo potrebu da im ponudimo i drugu priču sa dokumentima koja pokazuju koliko je Lazović bio u pravu.
Naime, neupućeni čitalac bi stekao sliku kako se radilo o jednom izvanredno uhodanom i humanitarnom udruženju, punom entuzijazma, dok se nijesu pojavili ''neki novi i mladji doseljenici'' (a radilo se samo o par familija!) koji su unijeli takvu pometnju u društvu da se svo članstvo razbježalo; ti neki novi i mladi separatisti su uvalili društvo u takve dugove da su ih vlasnici prostorija istjerali na ulicu i ko zna kako bi se sve to završilo da se gospodin Lazović nije smilovao na poziv svojih sljedbenika da ponovo zauzme predsjednički tron i oživi rad društva!
Naše udruženje nije nikada imalo problema sa nacionalizmom i šovinizmom. Osnovali smo Crnogorsku zajednicu kako bismo okupili iseljenike koje povezuje ljubav prema Crnoj Gori, a da pri tome ne moramo nikome polagati račune o našoj nacionalnosti. Ono što nijesmo mogli u CKUD Njegošu, ostvarili smo u našem udruženju. Crnogorski iseljenici svih nacionalosti i vjeroispovijesti našli su svoj zajednički dom u ovoj Crnogorskoj etničkoj zajednici.
Na stranicama 250, 251, 256, 261, 262, 263, 264, 265, 268, 269, 270, 341, 342, 344 koje govore o nama ispod originalnog teksta postavljen je i naš komentar sa priloženim dokumentima koja smo sakupili zahvaljujući našim članovima i prijateljima našeg udruženja.
Nadamo se da ona jasno pokazuju svu količinu neistina koje je Lazović pokušao da podmetne u svojoj pisanoj ostavštini. U većini slučajeva pisac je sam sebe hvatao u zamci, a mi pomažemo čitaocu ukazujući na njih, a sa priloženim dokumentima potkrepljujemo sliku stanja kakvo je vladalo u CKUD Njegoš prije no što su se pojavili ti ''neki novi i mladji doseljenici''.
- S.Lazović tvrdi da smo mi bili politički opredijeljeni, a da CKUD Njegoš NIJE! - Mi nijesmo nikada krili da nam je cilj nezavisna i medjunarodno priznata Crna Gora, ali isto tako su i ONI bili politički opredijeljeni. Dokaz su priloženi dokumenti i isječci iz novina.
- S.Lazović imputira kako smo ih ostavili u dugovima! Zapisnik sa izborne Skupštine ukazuje da je CKUD Njegoš dugovao prije našeg dolaska 7 mjeseci za stanarinu, a isto tako nije bila plaćena ni struja kao ni taksa. Priloženi zapisnici ukazuju i na finansijski izvještaj sa održane zabave i slave kojom prilikom su sakupljeni odredjeni prilozi čime je umanjen njihov raniji dug.
- Glavni razlog zbog kojeg je nastao naš razlaz bila je naša namjera da uvedemo blagajničke knjige čemu su se, kao što se vidi iz zapisnika, Njegoševci oštro suprostavili
- Lazović mi je zamjerio da sam nanio štetu društvu svojim isticanjem crnogorstva i pitanjima u vezi CPC što se jasno vidi iz zapisnika, a u knjizi izigrava demokratu.
- Aktivnosti Lazovića dobro su bile poznate svima koji su radili u konzulatu i navika da se podnose izvještaji nastavila se i kada sistem to više od iseljenika nije tražio....pročitajte priloge bivšeg generalnog konzula M.Iličkovica koji su priloženi u komentarima.
- Lazović imputira dvolično ponašanje Špadijerima, a upravo su se oni na takav način ponašali pa su bili dojadili i srpskoj zajednici koji su ih u jednom prilogu i okarakterisali na način kakav su i zaslužili
- Lazović pokušava da nam podmetne parabelume, a parabelumi su upravo umalo sijevali u CKUD Njegošu kao što se vidi iz zapisnika, a i iz svjedočenja V.Š.
Detaljnije o svemu sa osvrtom na svaku od stranica u kojima se pominje naša zajednica možete naći u prilogu koji će biti uvijek prisutan za sve posjetioce našeg sajta kao dokaz jednog lutanja CKUD Njegoš u odsudnim trenucima za obnovu crnogorske nezavisnosti.
Ponašanje CKUD Njegoš-a u to vrijeme neodoljivo je podsjećalo na TV sapunicu ''Selo gori, a baba se češlja''.... komentar na knjigu


23.08.2009.
Pismo Crnogorskog kulturnog društva iz Toronta

Pismo povodom navoda o MIR-u Crne Gore.doc


25.07.2009.
Pismo iz Podgorice

Poštovani gospodine Stevoviću,
prije svega, primite iskrene pozdrave iz Podgorice.

Kao i sve Crnogorce, naravno da i mene raduje Vaša borba za ime, čast i dostojanstvo naše Crne Gore u Srbiji. Znam da Vaša borba nije laka ali želim da znate da ja, moja porodica i prijatelji iskreno cijenimo sve Vaše napore. Hvala Vam na tome.
Ja sam direktor fondacije za prevenciju stresa i neraspoloženja čiji je primarni cilj podrška mladim talentima. Voljela bih da sa Vama ostvarimo kako prijateljske tako i poslovne veze, te da zajedničkim snagama realizujemo ideje koje će biti od društvenog značaja za Crnu Goru i sigurna sam od velikog značaja i za Vas u Lovćencu. Obzirom da sam posvijećena sportu i novinarstvu, želim  da mladima u Lovćencu u skorijoj budućnosti, moja fondacija priredi neki sportski turnir gdje ćemo se svi sastati, upoznati i sigurna sam ostvariti puno toga.
Naša fondacija je skup mladih ljudi koji imaju velike i male poslovne ideje za čiju realizaciju su nam potrebni dobri i uvaženi partneri.

Molim Vas da  primite moje iskrene pozdrave i iste prenesete članovima "Krstaša".
Sa željom da Vas uskoro posjetimo, želim Vam svako dobro.
Kristina Ćetkovic, Podgorica


13. 07. 2009.
Jugoslav S. Simović: Nećemo se „ćerati još“ 

Nećemo se „ćerati još“
Danas je 13.juli, državni praznik u Crnoj Gori i značajan datum u istoriji moje matične države.

Crna Gora je, nakon vjekovnih borbi za slobodu, na ovaj dan 1878. u glavnom gradu Njemačke na skupu predstavnika tadašnjih velikih sila, poznatom kao Berlinski kongres, priznata od strane tih istih velikih sila kao nezavisna država. Tada je priznata i Srbija, ali mi Crnogorci koji, kako je poznato, moramo da se prsimo da smo ama baš u svemu makar malo bolji od drugih, kad god se o ovome povede razgovor začikavamo prijatelje Srbe da je Crna Gora priznata koji minut prije Srbije jer se išlo abecednim redom.
Ništa manje značajan je, iz današnje perspektive gledano čak značajniji, 13. juli 1941. kada je dignut ustanak portiv okupacije i fašizma.
Danas, ovog 13. jula, gledam odavde iz Beograda, iz jedne moje države – one u kojoj živim već više od pola vijeka, koju volim, kojoj dobro želim i za čije dobro radim - na onu drugu koju volim ništa manje, koju ponekad čak idealizujem. Taj dualizam svakog pripadnika svake manjine na cijelom svijetu – odavde pogledivanja tamo, a odonud ovamo - pomaže jer se procesi mogu sagledati bolje, jer se problemi mogu uočiti i analizirati nepristrasnije, jer, za razliku od drugih koji su „samo jedni“ ti koji si dualan uvijek možeš sam sebe preispitivati je li u pravu onaj tvoj dio koji je vezan za mjesto života ili onaj za porijeklo. I kao što tamo jednako gorljivo govorim o onome na šta bi se moji sunarodnici trebali ugledati u Srbiji, tako ovdje, evo i sada, govorim svojim prijateljima o onome što tamo jeste bolje riješeno, a što je ovdje politički aktuelno.
U Crnoj Gori ogromna većina zna da je postojao jedan jedini antifašistički pokret, a da su svi ostali, sviđalo nam se to ili ne, sarađivali sa okupatorom na ovaj ili onaj način.
Žan Pol Sartr je govoreći o Drugom  sv. ratu  rekao i ovo:
„Crnogorski ustanak 1941. upozorio je čovječanstvo kojim putem treba da se kreće...“ 
Danas u Crnoj Gori nema izjednačavanja žrtava i dželata a neće ga biti ni ubuduće.
Ne ruše se spomenici ljudima koji su časno poginuli za zajedničku slobodu.
Danas u njoj nema pokušaja revizije toka ni ishoda Drugog sv.  rata.
Danas, ovog 13.jula, Crna Gora dobro zna kolika je bila cijena gostovanja fašizma na njenoj teritoriji.
Crna Gora ne blokira sebe mučeći se traganjem na odgovore o velikim problemima svijeta, ne brinu je ni „panslovenske” ni „jevropske” brige i slobodno korača putem svoje sudbine.
Crna Gora gleda racionalno na sopstvene zablude prošlosti svjesna tih zabluda ali i činjenica da je možda baš dugotrajnost zablude Jugoslavijom bila razlog da cijena te zablude bude najmanja u poređenju sa drugima.
Danas, 13. jula u Crnoj Gori može slobodno da se igra crnogorsko, srpsko, albansko, hrvatsko, bošnjačko, muslimansko ili romsko oro.
Danas Crna Gora nije nacionalna ni vjerska država a neće to ni postati.
Zagrobni život nije na cijeni a ovaj zemaljski je preskupo plaćen da bi ga lako mijenjali.
Mitsko-istorijski somnabulizam i politička babologija napustili su njenu teritoriju i ustupili mjesto zemaljskom realizmu.
U Crnoj Gori zlatne ali ni zahrđale kašike nijesu dio nacionalnog prestiža.
Momci danas ne služe vojsku i spremaje za ratove nije nacionalna ideologija.
Danas 13. jula u Crnoj Gori je vjerovanje u ljude potrebno i poželjno, a vjerovanje u Boga i božije izaslanike privatna stvar svakog pojedinca.
Zahvaljujući svim a posebno tom 13. julu, danas se slobodno zbori crnogorski i izvan Crne Gore.
Danas u Crnoj Gori nema sporova i dilema treba li na Istok ili na Zapad ići, ko je brat a ko prijatelj, a prijatelje biraju sami bez pomoći savjetnika.
Danas u Crnoj Gori rade kompanije iz 86 država.
Integracija u Evropu je postala imperativ, to je apsolutno svima jasno čak i najradikalnijim političkim grupacijama. Tačno kroz 9 dana u Crnu Goru stiže Upitnik za članstvo u EU, stotine prevodilaca i ostalih stručnjaka spremno čeka početak rada na odgovorima čiji će prvi dio biti predat natrag Evropskoj komisiji već krajem OVE godine.
Danas Crna Gora tačno zna gdje su joj granice, ne pati za Skadrom, ne želi ni sa kim da se „ćera još“, ne stoji nikome na putu, niti dopušta da njoj iko stoji na putu.
Sretna bila i
da je vječna Crna Gora i njena sloboda!

Jugoslav S. Simović
Crnogorska partija
Beograd, 13. jula 2009.


13. 07. 2009.
Svještenik Milan Radulović: Čestitka povodom Dana državnost
i

ПРЕĆЕДНИКУ СВЈЕТСКЕ УНИЈЕ ЕТНИЧКИХ ЦРНОГОРАЦА
ГОСПОДИНУ НЕНАДУ СТЕВОВИЋУ

Поштовани господине преćедниче,
Поводом Дана Државности наше вољене Црне Горе , примите моје насрдачније честитке.
На свом трновитом и дуготрајном путу ка остварењу суверености  наше Црне Горе, жртвовали су своје животе њени најбољи синови.
Ви, поштовани господине преćедниче Свјестске Уније Етничких Црногораца  заједно са Вашим члановима  , сте достојни синови и кћери наших славних слободољувих предака, јер жртвовасте све за Црну Гору.
Захављујући Вама, наша  Црна Гора, корача путем за који су наши преци вијековима снијевали, да буду слободни и да живе у миру.

С поштовањем ,
Свјештеник Милан Радуловић
Винипег, Канада


07.07.2009. - Pismo iz Nikšića

Udruženju Crnogoraca u Srbiji "Krstaš". i
gosp. N. Stevoviću

Uvaženi, posebno mi je zadovoljstvo da Vas pozdravim iz Nikšića, okomitog crnogorskog grada, na obroncima Vojnika, Javorka, Trebjese...sa ciljem da Vas uvjerim da Vas većina Nikšićana podržava u Vašim, nadljudskim naporima na očuvanju dijaspore Crne Gore van njenih granica. O Crnogorcima koji Vas podržavaju suvišno je i govoriti. Vi ste mnogo toga učinjeli na očuvanju crnogorske tradicije , kulture i napravili prve korake na stvaranju njene suverenosti i državnosti. To Vam Crna Gora nikada nesmije zaboraviti , i postaćete upamćeni da ste sa toliko hrabrosti ušli u izgradnju CPC u Lovćencu, kada to mnogi nijesu ni htjeli pomisliti. Svima kojima se nesvidja Crna Gora neka znaju da je čuveni Veljko Vlahović nekada rekao:
„Nositi neprekidno u sebi Crnu Goru znači i dar i prokletstvo. Crna Gora je i morska pjena i sniježna prašina, igra kamenih litica i sunovrat potoka, grohot bitaka i pijanstvo ratova. To je zemlja nada i očajanja, jave i snoviđenja. Izrešetana je kuršumima i gromovima. U njoj su izgubljene staze mira i spokojstva. Crna Gora nije nikad molila da je ne kažnjavaju zbog ljubavi prema slobodi, ali nikada nije shvatila zbog čega
je ta ljubav - grijeh. To je zemlja najvećih krajnosti - dubokog mraka I raskošne svjetlosti, slobodni zatočenik i usužnjena sloboda. To je nikada napisana istorija u kojoj su ljudi vjekovima plakali krijomice i svoje I tuđe suze. Crna Gora je država koja nije znala za državne granice, kao što nije znala za granice između života i smrti. Ona je trpeza siromaštva, tuga napuštenog ognjišta, nemirna vječnost, majka koja je djecu tjerala
ispod svojih skuta i zbog toga čupala raspuštene kose. Njene su planine ljute i vesele, tužne i raspjevane. Ona je vječito otvoreni prozor slobode koja neprekidno nosi raskinute lance ropstva, stalno u ranama koje ispira kapima rose".
Vjerujte mi , želim da Vam kažem da imate puno prijatelja u Nikšiću, puno obožavalaca i sa Cetinjske Resne i velikog broja bratstvenika vojvodske kuće Milića iz Bjelica. (www.http://resna.blogger.ba) i želimo Vam svi zajedno uspjeh, za sve Vas javite se kada dodjete u Nikšić.

Srdačan pozdrav,
Slavko Milić
e mail: milicsnk@t-com.me


06.07.2009
Mihailo Mandić:

Ko sabotira međunarodno priznanje crnogorskog jezika?

Prema svjetskoj organizaciji ISO (International Organization for Standardization) crnogorski jezik je samo dijalekt srpskog jezika!
Ni nakon tri godine nezavisnosti i međunarodnog priznanja Crne Gore, ni nakon proglašenja crnogorskog jezika zvaničnim jezikom u samoj državi Crnoj Gori NIŠTA nije urađeno da se crnogorski jezik međunarodno ozvaniči i dobije svoj međunarodni kod! Do ovog saznanja došli su crnogorski iseljenici iz Australije nakon odgovora dobijenog od The Library of Congress u kojem se kratko i jasno kaže:
At present, The Library of Congress has classified Montenegrin as a dialect rather than a language and therefore has not assigned it a code at this point in time. For further details on the IOS list of languages, please see the website for the International Organization for Standardization. http://www.iso.org/iso/home.htm
Prosto je neshvatljivo da se ovim problemom nije pozabavila Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, kako su nam sugerisali iz Library of Congress.
(Hello Mihailo Mandic, As we suggested, you or Crnogorska akademija nauka i umjetnosti http://www.canu.org can contact ISO (International Organization for Standardization) http://www.iso.org/iso/home.htm concerning your question.)

Da li je takvo ponašanje plod neznanja, nemara, lijenosti ili je u pitanju čisto sabotiranje možemo samo da nagađamo!? Da li imaju prećutnu podršku onih čiju zaštitu uživaju i kakvi su to interesi u pitanju neko bi trebao da se prepozna i crnogorskoj javnosti objelodani razloge ovakvog nemara.
Kako je moguće da je bosanski jezik, i pored problema koje imaju unutar BiH, već međunarodno kodiran, a da se to nije moglo uraditi sa crnogorskim jezikom? Zaista je sramota da na ovo ukazuje jedna iseljenička zajednica koja se našla zatečena ovom činjenicom sasvim slučajno. Naime, u trenutku kada smo željeli da poklonimo jedan značajan broj knjiga sa crnogorskom tematikom australskoj biblioteci rečeno nam je da je poklon dobrodošao, ali da mora ići pod grupom srpskog jezika, obzirom da se još uvijek vodi kao dijalekt tog jezika! Smatramo da je neozbiljo da ovo pitanje pred ISO pokreće jedna iseljenička zajednica, ali imamo pravo da tražimo od onih koji su plaćeni da rade ove poslove da ispostave račune crnogorskoj javnosti i crnogorskim iseljenicima širom svijeta ovakav odnosa prema našem jeziku.

Spisak međunarodno kodiranih jezika se može naći ovdje:
http://www.loc.gov/standards/iso639-2/php/English_list.php Dok se pravila za dobijanje međunarodnog koda nalaze na adresi:
http://www.loc.gov/standards/iso639-2/criteria2.html Sve ovo se može naći direktno na ISO sajtu
http://www.iso.org/iso/home.htm
A publikacije o načinu dobijanja koda na linku:
http://www.iso.org/iso/search.htm?qt=ISO+639-2&searchSubmit=Search&sort=rel&type=simple&published=on ili se obratite Bosancima koji su to na vrijeme i već odavno uradili!

Mihailo Mandić
predsjednik MEAA
www.montenegro.org.au


15.06.2009.
Pismo Milu Milojku, odborniku Crnogorske partije

Milu Milojku, odborniku Crnogorske partije

Poštovani Milo,
sretne ti rane!!!
Jedan staro-grčki filozof je rekao: ‘’da je čovjek koji se ne bavi politikom idijot’’. Na žalost i milenijumima kasnije ove riječi nijesu shvaćene…! U zemlji u kojoj obojica živimo, većina ljudi koja se bavi politikom su idijoti! Zato oni časni ljudi koji u politiku ulaze čista obraza a ne otvorenim novčanikom i obrazom od opute -stradaju upravo od takvih idijota.
Samo je još u Srbiji ‘’normalno’’ da se ljudi presreću po ulici od strane političkih neistomišljenika i njihovih batinaša i brutalno zvjerski prebijaju, i to, što je i najgorima strano: u prisustvu roditelja…
Milo, kao što si postao paradigma crnogorskog stradanja, tako si postao paradigma današnjeg odnosa prema Crnogorcima u svakom smislu. Udarili su na tebe – udarili su na sve nas!
Svakog Crnogorca bole tvoje rane, kao što boli i činjenica da će za ovo nedjelo počinioci prije biti nagrađeni no kažnjeni! –i to je u skladu sa sistemom vrijednosti i stanjem svijesti u zemlji u kojoj živimo. Jer kako reče jedan od njihovih ideologa sa akademskom referencom: ''primitivnost ima veću snagu i silovitost nego civilizovanost'' – eto zašto oni ne mogu biti Crnogorci, a ti to i uprkos njima jesi; zato su oni batinaši i nečija batina a ti si svoj, čestit čovjek i Crnogorac –a  to dvoje oni ne mogu nikada postati!!!
Svaka je ideologija, pa i njihova odsustvo širokog pogleda na društvo, a ulari i amovi koje odnarođeni Crnogorci po pravilu nose, brane pogled širi od njihove ideologije, a njihov ideolog i na žalost, šef države, čiji smo građani, ustvrdi nedavno javno, u skladu sa njegovom ideologijom, da mi Crnogorci ne postojimo, pa eto, kao što si na žalost osjetio, njegova ideološka čeda trude se svom silinom svoje primitivnosti, da pomognu, da njihov dvostruki predsjednik uvijek bude u pravu.
Ne čudi me zato, što su idijoti koji su te napali etnički Crnogorci. Poznata je praksa, da je na Crnogorca radi zla najbolje poslati odnarođenog Crnogorca jer je poznato da niko ne mrzi više od izdajnika izdanu domovinu i sve što na domovinu podsjeća i što domovinu živi!!! Zato ti je toliko zlo počinjeno upravo od izdajnika...

No, rane će vremenom zacijeliti i ti ćeš se, siguran sam, vratiti svom načinu života ponovo na onaj naš branik crnogorstva gdje si se sa svima nama davno zavjetovao, još kao barjaktar ''Krstaša'', riječima: ''Za krst časni i obraz crnogorski''!!!

S poštovanjem i divljenjem,
Slobodan B. Medojević
Kruščić,
Vojvodina, Srbija, 15.06.2009.


Priče iz Argentine

Tokom moje posljednje samostalne istrazivačke posjete, inače treće po redu Crnogorskim kolonijama i potomcima naših iseljenika u Argentini po drugi put sam boravio u General Madariagi.
Genaral Madariaga je grad koji se nalazi nešto preko 300 km južno od Buenos Airesa.
Osnovan je početkom dvadesetog vijeka i među prvim doseljenicima su bile i brojne crnogorske porodice koje i danas žive u gradu i velikom broju farmi koje se nalaze u njegovoj okolini. Dolazili su iz gotovo svih krajeva Crne Gore, ali najvećim djelom iz Crmnice, Riječke Nahije, Njeguša, Ćeklića, Grahova, opet mnoge familije našeg porijekla su sa gašenjem kamenoloma u gradu Tandilu inače prvog mjesta u Argentini koje su masovnije naselili Crnogorci jos na samom kraju 19 vijeka takođe u provincji Buenos Aires, se preselile u Madariagu kod rodbine i drugih Crnogoraca gdje su se posvetili zemljoradnji.
U neposrednoj blizini General Madariage na obali Atlantika nalazi se najprestiznije argentinsko ljetovaliste, poznati Pinamar gdje takođe živi nekoliko veoma poznatih porodica iz naših krajeva, prije svih porodica Želalić porijeklom iz Bijele.
Moj povratak u Madariagu koji je čvrsto obećan tokom rastanka u oktobru 2004 godine bio je mnogo više od ponovnog susreta sa starim prijateljima.
Najviše je ličio na neku vrstu povratka kući, među svoje.
Onaj isti osjećaj koji me oduvjek prati kroz susrete sa potomcima naših iseljenika u Argentini, i posebnost kojom gaje svoj odnos prema moralim vrijednostima, gostoprimstvu, poštovanju tradicije što je po mojim kreterijima nešto najbliže onim moralnim vrijednostima kojima su se nekada Crnogorci posebno ponosili.
Nisam mogao doći u Madariagu, a da se prvo ne javim Vasu Jaknoviću  sa kojim sam u društvu porodice Želalić i mnogih zajedničkih prijatelja u njihovoj originalnoj kriolskoj konobi u Madariagi u sastavu današnje prodavnice kriolskih rukotvorina i budućeg etno hotela u jednoj od prvih zgrada u Madariagi, nekadašnjoj pekari iz 1906 godine proveo zaista nezaboravne trenutke.

Mnogo priče o Crnoj Gori i svemu što se moglo, a nije se uradilo posljednih 10 decenija. Mnogo priča o svemu sto se sad može, a opet najvjerovatnije se neće htjeti, moći ili razumjeti uraditi (potpuo je svejedno jer je rezultat isti, ali oni su navikli, oni se ne ljute oni znaju da su od nas zaboravljeni) od prije svega kulturne razmjene i pomoći u očuvanju identiteta mladih generacija argentinskih crnogoraca koje tek dolaze čak do fudbala i realnih mogućnosti da nekad neki naši fudbalski talenti iz Argentine poput mladog Dragojevića iz Madariage ili već na daleko poznatog Nikole Pavlovića porijeklom iz Tandila koji već igra u Argentina Juniorsima ponekad zaigraju u Crnoj Gori ili za Crnu Goru i mnogi drugi. Pomislih odmah, a što da ne?!?!
Ja sa druge strane teško mojim domaćinima mogu objasniti da na žalost u Crnoj Gori još uvjek nema dovoljno razumjevanja, da sam skoro usamljen i pored dobre volje mnogih dobrih ljudi.
Moram to reći jer da ga ima ne bi smo bili u ovakvoj situaciji koja se tiče međusobnih odnosa na relaciji argentinska dijaspora- domovima, danas.
Svakako za sve treba i vremena, ali ne možemo se pohvaliti mi u Crnoj Gori ni tim da je makar dobra volja pokazana, makar to...a tu mislim na cjelokupno društvo na sve institucije, opštine, organizacije koje moraju učiniti nešto više i shvatiti sve potrebe i specifičnosti naše zajednice u Argentini od udaljenosti, gotovo vjekovne izolacije, rasprostranjenosti na hiljadama kilometara unutar Argentine do prije svega veoma šturog ili gotovo nikakvog poznavanja jezika svojih predaka.

U razgovoru ne mogu, a da se ne sjetim i slavnog argentinskog reli vozača, pobjednika TC-a 2000 crnogorskog porijekla Nikole Vujovića (Nicolás Vuyovich)  koji je 2005 godine nastradao u avionskoj nesreći. Ne mogu a da se ne sjetim Miloša Vukasovića, Eduarda Vuletića, Eldora Damjanovića, dr Oscara Ivaniševića i mnogih drugih slavnih ljudi porijeklom sa ovih prostora koji su dali značajan doprinos razvoju argentinskog društva, svako u svom domenu, svako u svom istorijskom periodu.
Na kraju, ono što me je posebno dirnulo Vaso Janković predsjednik mi uručuje posebnu zlatnu plaketu društva "Njegoš" iz General Madariage. Do sad za mene lično najvrijednije priznanje u mom životu.
U Madariagi sam pored druženja sa prijateljima i rodbinom ovog puta upoznao jednog veoma značajnog i poznatog stanovnika tog grada, Huga Gassiolesa koji je poznat po tome što je na konju kao pravi gaučo prejahao čitavih 18 000 km , od svoje rodne General Madariage do New Yorka  za nešto preko 3 godine po čemu je postao poznat u čitavom svijetu.
Hugo, ne znam šta reći o Hugu. Mogla bi se čitava kniga napisati. Za sad je dovoljno to što je uradio, ostatak neki drugi put. I moram mu se zahvaliti jer znam da po malo razumije, čitav život je proveo živeći sa Crnogorcima pa predpostavljam da će pročitati. Hvala ti Hugo, neći nikada odustati, obećavam!

Inače svima koji nekad pođu u Madariagu savjetujem da posjete novootvorenu muzej ovog grada, u kojem osim toga što živi puno argentinaca našeg porijekla i što je već drugi gradonačelnik po redu porijeklom Crnogorac, posljednji put kad sam bio 2004 te gradonačelnik je bio Juan Knezevich, a sad je Adrian Mirkovich, ima i puno drugih važnih stvari koje su naši doseljenici ugradili u istoriju i kulturu ovog mjesta.
Tamo ćete vidjeti i crnogorsko odjelo, ali i one poznate gusle iz Madarijage, one koje se noću čuju kroz pampe koje ne daju zaboravu da ponese i koje će vječno svirati zbog opomene, svima koji se nekada, tamo slučajno ili namjerno nađu.

Na kraju najdirljiviji susret, ranč porodice Marković " Los Pinos". Pablo Pavle Želalić, Basilio Vaso Janković i ja parkiramo automobil spred kuće. 
Ja onako iz svega glasa izgovaram " Dobri dan dobri domaćine" a od tamo " Dobro nam došao" stoje Petar i njegova supruga inače od Mrvaljevića iz Corrientesa sa sjevera Argentine.
Ispred mene stari Petar Pedro Marković posljedni čovjek rođen u Crnoj Gori u ovim krajevima,a možda i u cijeloj Argentini. Hrabra i jaka, neuništiva starina koji i dalje svakog dana kao pravi gauč izjaše niz imanje.
Morao sam ispuniti obećanje i posjetiti starog prijatelja, posljednjeg svjedoka svih događaja od doseljavanja prvih Crnogoraca, osnivanja društava, kupovine i gradnje doma Njegos gdje je on sam odigrao presudnu ulogu. Ovog puta o svemu, a posebno o Pedrovom viđenju nastanka i razvoja naše kolonije u Madariagi, ali i o svom viđenju Crne Gore koju je napustio kao veoma mali dječak sa ocem koji je došao iz Argentine kako bi sa sobom nazad u obećanu zemlju poveo i ostatak porodice sam napravio video snimak. Neka ostane, za one koji budu željeli da znaju i čuju, koji će htjeti da sačuvaju od zaborava i njih.
Na rastanku Pedro mi je poklono pršut od skoro 30 kg, crnogorski pršut napravljen u sred argentinskih pampa po crnogorskoj tehnologiji, Pedro ga zove Njeguški pršut. Trabam li išta više reći onima koji žele da razumiju?

U nastavku: Posjeta Rosariu, Santa Fe
Gordan Stojović

 



Pavle Zelalić u Muzeju u Madariagi
kod Crnogorske Nošnje

 



Pavle Zelalić i Vaso Janković na ranču
kod Markovića u Madariag


Muzej Madariaga

 



Hugovo putovanje na engleskom

 



Asado u Konobi



Perdo Marković